Aqua pura
Voda – najlepši dar čovečanstvu. Voda nas održava u životu, sve nas. Uzimamo je zdravo za gotovo, ne razmišljajući previše o njoj. Deluje obično i zamenljivo – dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Ali nije ni obična, a ni zamenljiva. Deo njene vrednosti shvatimo tek kada je nema, kada smo žedni, prljavi ili kada nam je vruće. Tada nam je ona nektar bogova i nema ničeg ukusnijeg, pa se prosto pitamo kako to nismo ranije primetili. A onda opet zaboravimo na nju. I činimo sve – kao vrsta, da je zagadimo, potrošimo i upropastimo. Lagano i idemo ka tome. Sreća te je priroda dovitljiva, pa voda kruži u okviru zatvorenog sistema, tu je uvek, u kom god stanju da je. Iz jezera, reka i mora kroz isparenja do oblaka, pa kroz kišu opet natrag, to već i svako dete zna.
Stare civilizacije su sve zavisile od vode – ako ima vode, ima i života. Danas je to naravno regulisano modernim sistemima navodnjavanja u poljoprivredi, vodovoda i kanalizacije i sl., a u krajnjoj liniji, vodu možete kupiti flaširanu i napraviti zalihe. Možda je zato i ne slavimo na isti način kao naši preci. Nekada su mesta na kojima izvire voda smatrana svetim. Vodom se oslobađala duša od grehova i čistilo telo. Pa, kada bismo zadržali onaj trenutak i osećaj pri tuširanju ili uranjanju u vodu, jasno bi nam bilo zašto su se nekada vodi pripisivala božanska svojstva.
Nauka kaže da 72% našeg organizma čini voda, a kod novorođenčadi čak 80%. Preporučena količina vode koju treba da popijemo u toku jednog dana je 2l, a kada osetimo žeđ – tada je već „kasno“, izgubili smo preko 1% od ukupne količine vode.
Tužan je podatak da, u ovo doba, uz sav napredak i modernu tehnologiju, nismo smislili kako da sačuvamo pijaću vodu čistom. Podaci UNESCO-a kažu da ćemo u narednih 20 godina ostati bez trećine rezervi pijaće vode, a čak 40 odsto svetske populacije već sada nema dovoljno vode za svoje dnevne potrebe. Znate li da na svakih 15 sekundi jedno dete umre od oboljenja izazvanog manjkom vode? To su strašni, strašni podaci i krajnje je vreme da se „uzmemo u pamet“ i mislimo na budućnost svih nas na Zemlji.
Ne bi uopšte škodilo da se, kao nekada, malo divimo vodi. Otvorimo flašu ili odvrnemo slavinu, naspemo vodu u čašu, otpijemo gutljaj, zažmurimo i zamislimo svet bez vode. A onda otpijemo još jedan gutljaj, pa obećamo sebi da nećemo bacati đubre u reke i mora, da nećemo ostavljati vodu da teče uludo, prosipati je bezveze ili zalivati travnjak do besvesti. Kada bismo svi ponaosob izmenili svest o vodi i posmatrali je kao nešto dragoceno – kao život sam, brojke koje saopštavaju svetske organizacije nam ne bi izazivale tugu, već ponos. Mislite malo o tome.
Otpijte još jedan gutljaj i živeli!
OSTAVITE KOMENTAR: